Опис особе

Када смо сами и када нас обузме тишина.. Али не она истинска тишина, то је уствари вапај за осећањем тишине… Најпростије, када нам ђаво не да мира.- Е ту ваља се поиграти са собом и са својим осећањима. Оћеш да будеш овакав а ти онаква, да зарониш комплетно у свој тип особе, да се комплетно израдиш, као да си у машини створеној баш за то, по својим начелима.. као да си код Бога у реду и листаш каталог могућности, па кад дође ред, одмах да добијеш нову меру уместо оног што ти се не свиђа при твојим садашњим могућностима. Жао ми је ђавола тог, што хоће да мучи Божију творевину (твоје тело, ум)  налазећи мисли како би ти учинио осећај да је борба за очување доброг стања душе- тешка и немогућа! Па јест таква и онаква, кад идеш против онога што можеш. Кад директно хоћеш да избришеш неку своју одвратну навику и да кажеш ”та навика не постоји, избрисана је једном помишљу да ми је гадна”. Ниси ти цар свога тела, ни душе. Ти само држиш то тело уз себе, не даш га да га једу ови и они. Природно је то желети..Дај Боже да схватимо то ❤ Ваљда зато не треба да вршимо додатни притисак на себе кад хоћемо лоше да избацимо из живота..

Advertisements

Svile budućnosti

Nalazim za znanje: Duh je sjajan. Duh koji umišlja i čini da sve postoji. Ne diram ga.
Ali tu ću okrenuti stvar u moj ugao viđanja, miriše mi element Duha spoznavanja:
gledaj me, uvidi sebe u svojoj strasti miline.
-Oh, ali kako Duše?
-Kako.., Spoznaj, spoznavaj, napravi tačku htenja, napravi tačku koristi, sve ti to već samo dolazi. Ni sama još nisi svesna. Nastavak na još..

Bonbon

Zamisliti svitanje u nežnosti prastare šume, u kojoj se krije oaza proleća pa sve ptice radosno pevaju tuđim oblastima, u kojima žive i domunđavaju se vetru veprovi, praveći naklon tišini. Neka me umije mraz i neka me toplota spušta niz prelepe prizore slušanja beskonačne i ljubazne simfonije, san je opet java. Zašto pakla? To mi se javilo u smislu nalaženja svog htenja mladosti i radosti.. Zašto pakla? Zašto takva reč meni da se javi? I uopšte da se javi? Beskorisna, tužna reč koju šaljem daleko, ni kod koga u goste, niti u ljubav. Zamisliti htenje mladosti za večni san ludosti. Mlaka voda se ljuti što je ne pijem, kafa se uzdiže do nekakvog pevanja. Forte, viče čokolada. Tako je oduvek bilo. A voda se sagledava. Tako je oduvek bilo, milo. Milo saznanje da uvekk ću uspeti da donosim reči koje donosim i neka neko gleda a neko drugi ne, treći već zna, četvrti se smeje iz milja. Severna svetlost snebiva i saglasno sa svim kišama, donosi radost, meni, tebi, Goranu iz 4. desno. Koga ću možda upoznati. Knjige koje imam, knjige su i draž. Draž koja snebiva očima javnosti i pita se kada ću je načitati i prečitati i opkoliti novim knjigama za unedogled pristajanje sklapanja srži iz njihove ljupkosti, iz njihove ljupkosti. Litar Pelina, čeka, na Pelinje htenje, ali ja kažem, kezim se. Moja je da kažem kada će se održati ta prisutnost dogovora. Sveća gleda u mene i zna da mogu da švrljam, dok se ne smirim, dok mi neko ne kaže da je sve dobro. I pokaže. Za sada smisao, odlazi i čeka na san, na nečiji ubavi vrisak prema tome kako je sve lepo i potiče iz sna.. Nečijeg..slučajnog, tako nadošlo. Ono. Ono je nadošlo.. Ona, ili ja. On, ili ti. Mi smo ti snevači. Mi, uspostavljamo praznične odluke u tri dana za po tri noći, veselih meduza slasti. Načuh za meduzine čestice besmrtnosti.. Da li bi pristao na dogovoreni sa naučnicima rez, meduzin rez beskonačnosti jednog života? I šta bi prvo, najprvije, pričinio svetu?

Bio san

Biološki dobitak, novog Meseca.
Cugnula sam prašak iz vodenih ruku, sa ivica beskrajnih letnjih plavih talasa..

I možeš, možeš se..

Milo mi je što ovo pokrećem..
milo mi je što ovo znaš da učiniš pa da ti presudim tako što odem
i kaznim te, budeš bez saznanja o tome kako sam.. ne kažnjavam, ne zanimaš me više.. ne kažnjavam, samo odlazim.. beskoristan si.. ne upućujem se u takve sorte, gaženja moje ličnosti. zaboravi.
zaboravi na odlazak i zaćuti..

Novo Sunce, novi Mesec.. čeka na san.. o svakom sledećem novom podstreku za milost:
Premilost večernjeg leptira
upada mi u gliser, za palubom morska zvezda u stojećem položaju, drži sveću,
meni i vuku,
vuk je iz morskih dubina izvukao pravu stvar;
Jernej Kopitar ne treba da se ljuti zbog nas,
mi imamo večnu silu, mi imamo večni spas,
ukras je u ustima, u našim zubima,
međ našim sortama proleća.
I plodonosno vičemo u sav glas,
probuđen je osmeh, nekada tvrd.. a sada jede izvan okvira
zvezdice osmeha i čini veliko sunce
za one neshvatljive samom sebi..
uslišene molitve i uslišene želje za kutkom koji kroji unutrašnje sunce
i pušta ga da se svakog trenutka raduje.
Gde je moja ruka? pitam se sad.. pitam se da bih odgovorila jer nešto dobro, tera me na dobro, ma još bolje.. pušta ga..to sunce a žensko, obasjano večnim plodovima.
kao stoka koje čobanin čuva, kao vrisak iz pakla nedobrodošao, sve je podređeno vodiljama.. ovoj vodilji ja se predajem, vodilji za udoban san svake noći, neka mi se pojavi prijatan. samo prijatna vodilja. odjava do novog početka.

Umno oko

Prema nekim proračunima,
danas je sada, ovaj trenutak, ovaj trenutak, danas je dan za..
Danas je oko nečije, a uskoro postaje,
moja percepcija.
Sviđa mi se način takve osobe,
A ja bih svojski iskoristila moć gledanja,
na tom nivou svesti.
I koračam, o kako mi je, jako,
premereno po mojim propisima,
svuda bacam ritam;
Svuda gde su moji i gde je naš užitak.
Svuda, gde dugo nisam,
svuda, gde pomno bitišem,
uzdišem za, novim trenucima,
sve novo se stvara i rasklapaju se..
talasi mogućnosti, sklapam ih
Umnim okom, umak
u sudbinsko ždrelo jesenje,
dok mi zima uleće
jezikom,
jezikom protočnosti dalekih vetrova,
svuda je zima dok mislim o nama
svuda jer naša je moć,
u vatri iskrenosti,
iskru skroj je čin
u nizu
za naveliko u isticanju
dobrote
i sklada jedinke u jedinstvu,
vidim se, umećem  umno oko, ok.

Litar Pelina za tri pesme

1
Prva pesma ubavica,
Prva pesma klizalica;
Daje mi na znanje,
sva smo ko kristalna prepelica:
”Ajme da me piješ, ajme da me sadiš u sebe.”
U sebe i znajem, ponosito ja,
pa iz prvog fonta zapevam:
”Volim svaku čašu
što poznaje tvoj glas,
tvoj se ori točenjem,
još te samo ja smaz.”

Još ja i samo još, tako,
da smaz bude meni
blizu, kada još, samo, točilo se
bliže, smaz mi nikad brže ne stiže,
svuda Pelin kada je,
Pelin svuda već isprva;

Tako i ja, najneka se naglasim,
u broj i red se nafokusim,
čeka Pelin, da mu se veslim.

2
Nastroficu ti bi, o prvi red se spotakla.
Spotaknimo zajedno o kristalno prepeličje,
što nas ziva ziva,
Sa Pelinom u mene, prepa pravi se živa.
Svud mi skita ovuda,
čini razmenu užitka.

Jasno Pelinstvo tvoje znadem,
kad se odveć tako predajem,
krasno mi stope prohodale-
Pelinje sorte jurim
kristal prepeličje hodanje.

U ponoćnici znade,
magličanstvena misao tako nahkako,
sramno da se poziva!
Da mi napritekne,
pa da mi nikad ne bude nje dosta!!
Eje, aje ti sad gledi,
ko će kome da se odava?
Sve oke sad u mene gledim,
postrojavam i čašu praznu ispitavam.
”Gde tvoja, tud je i moja,
jasno težiš sladak meni uvek biti.
Sladak tren jasan i – alkoholan tek pridošao,
svakog trena, ne ponestavaj!
Ma ne se češaj s primesama, ma ne se mućkaj,
ne sabiram se s procentima
novih bića,
već me služe dobro posvuda Kristalna Prepeličja,
od istorodnog blagorodnog Pelinja.”

3
Sorte sve mi pristigle,
Svaka mi se nostalgično pripisuje,
a ni za šta ni ne upitah.
Mada vidim nešto, odbih taj procenat,
pa mi sve sad pristiglo vešto!
Sve mi radosno zavisile,
O, rukave sve mi zamusile.
Kakva slika! Majčice mila!
Vidiš li ove mirisne i strofe
Dostojne mene, da ih sve u seb’ ehe he,
poznaju mi sledeće poteze!

Na četir ruke sad ja gledam,
na četir se odvažavam!
Pa ljubim silu da mogu posvuda,
ljubim zanos, to mene održava.
Poteze i poteze, sakupljam sebi,
u prisebno, svezanosno gurkanje,…
pristiže mi kristalnih prepeličjih snova kolutanje.