Врисак

Не дао ти Бог да се бечиш над истинама,
што усмрћаване- Духом вапију,
из прокопаних а живих гробница-
међ’ самопрозваних, и од чинилаца и од сопства ниње,
живих човечица.

Не дао ти Бог да отпеваш слабије,
јак српски стисак
у живоме своме његовога преносу- омлитавиш,
поздрав комшији позаборавиш,
речи благословне не осетиш.

Не дао ти Бог да помислиш лоше,
да се приклониш у нечасне партије
и по нездравоме духу, храњеном што јесте,
прошириш усахлина виђеније.

Не дао ти Бог да преплаве тебе ноте које вичу
”Дерите се душмани, криви смо сами,
што смо лењи и на вас пали,
идоле у вас саградили,
па све нам речи пишу около у клањању,
да клањајући се вама, правимо вас законитим законима.”

Не дао ти Бог такав помишљај,
него промишљај и промишљај.
Начини корак у васпитање,
начини православно поравњање,
душе твоје и Духа Светога,
најмудријег у човечице пута.

Да се зна ред,
да га зна син и ‘ћери твоја,
да се обрадују земљи својој,
Богу највише радована.
Излегла из Његовога,
по и за Таква Живога
и једина Права Промишља.

Advertisements

Ћирилицом пиши, ћирилицом диши

Дише Душка, али нема свога Душка.
Неки јој је дужан васкрнућа,
при вечерњим називима блискости
у топлоти дома и комунистичког духа.
Сав у авантури
распродати њену душу.

Душка свој смирај још не чини,
док не изврши тајно заседање.

Тајнице бака и ока њиних,
склопљава у себе паметне носталгије
прича живих,
душа ћириличних.

Душко постаде њен дужник.
А Душка се Божијем благослову диви.

Поноћ

Као мраз, који, заједно стојећи уз појам осећаја његове блискости са појмом лоцираности наше свести у току извесног трена када настаје поноћ, и који свакоминутно носи у себи инспирисаност да причињава екстремне доживљаје горе наведена два појма, при којима морамо одржати свест о могућем губитку себе да би успоставили одржање себе, е том јачином желе мали, црни, у заоставштини која им је остала након што, душом се одвојивши од Господа и прицрнивши себе још грдније, па тако и налазе начине да угрђују, уграђују у лош начин и, погорђују сваку жељу за Богом, жељу да се Бог коначно спозна. Углавном, и Бог и ђаволи постоје, а ђаволи се Крстом и Молитвом исуше..

Опис особе

Када смо сами и када нас обузме тишина.. Али не она истинска тишина, то је уствари вапај за осећањем тишине… Најпростије, када нам ђаво не да мира.- Е ту ваља се поиграти са собом и са својим осећањима. Оћеш да будеш овакав а ти онаква, да зарониш комплетно у свој тип особе, да се комплетно израдиш, као да си у машини створеној баш за то, по својим начелима.. као да си код Бога у реду и листаш каталог могућности, па кад дође ред, одмах да добијеш нову меру уместо оног што ти се не свиђа при твојим садашњим могућностима. Жао ми је ђавола тог, што хоће да мучи Божију творевину (твоје тело, ум)  налазећи мисли како би ти учинио осећај да је борба за очување доброг стања душе- тешка и немогућа! Па јест таква и онаква, кад идеш против онога што можеш. Кад директно хоћеш да избришеш неку своју одвратну навику и да кажеш ”та навика не постоји, избрисана је једном помишљу да ми је гадна”. Ниси ти цар свога тела, ни душе. Ти само држиш то тело уз себе, не даш га да га једу ови и они. Природно је то желети..Дај Боже да схватимо то ❤ Ваљда зато не треба да вршимо додатни притисак на себе кад хоћемо лоше да избацимо из живота..

Bonbon

Zamisliti svitanje u nežnosti prastare šume, u kojoj se krije oaza proleća pa sve ptice radosno pevaju tuđim oblastima, u kojima žive i domunđavaju se vetru veprovi, praveći naklon tišini. Neka me umije mraz i neka me toplota spušta niz prelepe prizore slušanja beskonačne i ljubazne simfonije, san je opet java. Zašto pakla? To mi se javilo u smislu nalaženja svog htenja mladosti i radosti.. Zašto pakla? Zašto takva reč meni da se javi? I uopšte da se javi? Beskorisna, tužna reč koju šaljem daleko, ni kod koga u goste, niti u ljubav. Zamisliti htenje mladosti za večni san ludosti. Mlaka voda se ljuti što je ne pijem, kafa se uzdiže do nekakvog pevanja. Forte, viče čokolada. Tako je oduvek bilo. A voda se sagledava. Tako je oduvek bilo, milo. Milo saznanje da uvekk ću uspeti da donosim reči koje donosim i neka neko gleda a neko drugi ne, treći već zna, četvrti se smeje iz milja. Severna svetlost snebiva i saglasno sa svim kišama, donosi radost, meni, tebi, Goranu iz 4. desno. Koga ću možda upoznati. Knjige koje imam, knjige su i draž. Draž koja snebiva očima javnosti i pita se kada ću je načitati i prečitati i opkoliti novim knjigama za unedogled pristajanje sklapanja srži iz njihove ljupkosti, iz njihove ljupkosti. Litar Pelina, čeka, na Pelinje htenje, ali ja kažem, kezim se. Moja je da kažem kada će se održati ta prisutnost dogovora. Sveća gleda u mene i zna da mogu da švrljam, dok se ne smirim, dok mi neko ne kaže da je sve dobro. I pokaže. Za sada smisao, odlazi i čeka na san, na nečiji ubavi vrisak prema tome kako je sve lepo i potiče iz sna.. Nečijeg..slučajnog, tako nadošlo. Ono. Ono je nadošlo.. Ona, ili ja. On, ili ti. Mi smo ti snevači. Mi, uspostavljamo praznične odluke u tri dana za po tri noći, veselih meduza slasti. Načuh za meduzine čestice besmrtnosti.. Da li bi pristao na dogovoreni sa naučnicima rez, meduzin rez beskonačnosti jednog života? I šta bi prvo, najprvije, pričinio svetu?

Bio san

Biološki dobitak, novog Meseca.
Cugnula sam prašak iz vodenih ruku, sa ivica beskrajnih letnjih plavih talasa..

I možeš, možeš se..

Milo mi je što ovo pokrećem..
milo mi je što ovo znaš da učiniš pa da ti presudim tako što odem
i kaznim te, budeš bez saznanja o tome kako sam.. ne kažnjavam, ne zanimaš me više.. ne kažnjavam, samo odlazim.. beskoristan si.. ne upućujem se u takve sorte, gaženja moje ličnosti. zaboravi.
zaboravi na odlazak i zaćuti..

Novo Sunce, novi Mesec.. čeka na san.. o svakom sledećem novom podstreku za milost:
Premilost večernjeg leptira
upada mi u gliser, za palubom morska zvezda u stojećem položaju, drži sveću,
meni i vuku,
vuk je iz morskih dubina izvukao pravu stvar;
Jernej Kopitar ne treba da se ljuti zbog nas,
mi imamo večnu silu, mi imamo večni spas,
ukras je u ustima, u našim zubima,
međ našim sortama proleća.
I plodonosno vičemo u sav glas,
probuđen je osmeh, nekada tvrd.. a sada jede izvan okvira
zvezdice osmeha i čini veliko sunce
za one neshvatljive samom sebi..
uslišene molitve i uslišene želje za kutkom koji kroji unutrašnje sunce
i pušta ga da se svakog trenutka raduje.
Gde je moja ruka? pitam se sad.. pitam se da bih odgovorila jer nešto dobro, tera me na dobro, ma još bolje.. pušta ga..to sunce a žensko, obasjano večnim plodovima.
kao stoka koje čobanin čuva, kao vrisak iz pakla nedobrodošao, sve je podređeno vodiljama.. ovoj vodilji ja se predajem, vodilji za udoban san svake noći, neka mi se pojavi prijatan. samo prijatna vodilja. odjava do novog početka.